Neko jednom reče: od loše, gora je samo dosadna knjiga. Istinu je rekao. Dovraga knjiga, makar je kritika kovala u zvezde, ako se čitalac muči dok je čita, ili neretko odustane na pola puta. Lativši se pera, postavio sam sebi cilj: pre svega da ne budem dosadan. Otuda moje opredeljenje za triler. 

On u svojoj biti ima zagonetku koja, ukoliko je dobro osmišljena, drži čitaočevu pažnju od prve do poslednje stranice. Pri tom ne sputava pisca da, ne prekidajući nit zagonetke, kaže i po koju gorku o  okruženju u kom je njegovi junaci ispisuju, da zaviri pod njihovu lobanju tragajući za onim nečim što ih vodi putevima i stranputicama. Triler istovremeno može biti i zabavno štivo, i društvena hronika, i potresna drama. Ako u nekom njegovom retku čitalac prepozna sebe, ili bar delić svoje naravi, imao je rašta biti napisan.

Roman „Nož Marine R.“ je triler pri čijem pisanju sam pokušao (čitaoci će  prosuditi da li sam i uspeo) da sledim predočeni recept: da ne budem dosadan, ali da, tu i tamo,  iskoračim iz okvira zagonetke. Da čitaoca od stranice do stranice ne vodi samo znatiželja „šta će dalje biti…“ već i spoznaja da ne živi  u nimalo idiličnom svetu, da je čovek sa majčinim mlekom posisao virus osvete, samoživosti i pohlepe. Izukrštao sam puteve članova porodice čije je međusobne odnose neizlečivo trovao misteriozni događaj iz prošlosti sa tajanstveni stazama trgovaca ljudima, njihovim zaštitnicima i presuditeljima, provukao ih kroz žrvanj zagađivača političkog života u Srbiji, čankoliznih voajerskih medija, sučelio ih sa kafanskim klupoderima i običnim ljudima koje je zla kob dovela na pogrešno mesto u pogrešno vreme.

Ceo tekst pročitajte OVDE